Sedmi dućan

Kružile su razne priče i glasine kako je nastala popularna sevdalinka koju je opjevao Himzo Polovina. Neki kažu da je Suljagina Fata stvarno postojala i da je umrla od stida. Drugi se kunu da je Mujo bio najveći prevarant i i da je završio sam, bez igdje ikoga. 

A čaršija je, kao i uvijek, dodavala po zrno soli u svako prepričavanje.


Ali postoji i ova verzija. Nju je meni ispričao stari sahadžija Ibro, dok smo popravljali sat na zidu koji već 20 godina kasni tačno 7 minuta. Kaže: „Nije sve u pjesmi, sinko. Nešto je ostalo iza zamandaljenih vrata. A nešto je bilo skroz drugačije.“

Ovo je jedna od njih:

Terezija se stvarno kvarila

Suljagina Fata nije bila naivna. Bila je najpametnija cura u gradu, samo što je to vješto krila .




Sišla je u Mostar jer joj je nena rekla: „Ako hoćeš muža, nađi onog što koji je mudar . S njim ćeš najbolje živjeti.“




Prošla je šest dućana. Svi bazerdžani isti: „Lijepa si, Fato, hoćeš đerdan?“ Ona bi samo odmahnula. Tražila je onog što ne nudi odmah.




U sedmom dućanu bio je Mujo. I stvarno mu se terezija kvarila. Tri dana je pokušavao da izmjeri  vreću brašna , a vaga stalno pokazivala  25 kila. Jarani su mu odnijeli tereziju na popravku, ali su zaboravili da vrate.




Kad je Fata ušla i rekla „Bolan, Mujo, daj mi oku zlata“, on se toliko zbunio da je srušio tefter s računima.




„Nemam, Fato. Majke mi. Ne mjerim danas. Sve se pokvarilo otkako si ti prošla sokakom jutros.“




Fata se nasmijala. Prvi bazerdžan koji krivi nju za pokvarenu vagu. To je već nešto.




„Nego uđi ovamo, u magazu,“ promrmljao je, crven u licu. „Imam tamo... imam suhu smokvu. I oraha. I... i možda nađemo nešto zlata. Ako ga miševi nisu pojeli.“




Magaza je mirisala na dunje. Fata je ušla prva, namjerno. Da vidi hoće li on.




Ušao je. I zamandalio vrata. Jer je propuh. I jer mu je jaran uvijek govorio: „Kad ti uđe cura u magazu, mandalaj. Da ne ispadne da si smoto i da si je pustio da pobjegne.“




Nastala je tišina. Duga. Samo se čulo kako negdje kaplje voda.

„Pa?“ reče Fata. „Gdje je to zlato?“

Mujo je gledao u pod. „Lagao sam. Nema zlata. Ja sam najgori bazerdžan u Mostaru. Čak ni tereziju ne znam popravit. Samo znam... samo znam da si ti jedina što je tražila zlato, a nisi tražila od mene da se pravim važan.“




Fata mu priđe. Uze jednu suhu smokvu sa sanduka. „Glup si, Mujo. Ja nisam došla po zlato. Babo mi je zdrav. Samo mi je nena rekla da nađem muža što je mudar i zna slagat.“




„I?“

„I ti lažeš najgore. Odmah se odaš. To znači da si pošten.“

Vani je čaršija brujala. Svi su čekali da čuju vrisak, plač, sramotu. Umjesto toga, čuli su smijeh. Dva glasa.




Kad su izašli sat kasnije, Fata je imala smokvu u ruci. Mujo je otmandalio vrata i rekao: „Terezija i dalje ne radi. Al' izgleda da meni proradilo nešto drugo.“




Vjenčali su se na jesen. Na svadbi se pjevalo: „Lijepi li su mostarski dućani“. Stari bazerdžani su gunđali: „Pokvario je zanat. Zatvara magazu čim mu žena uđe.“

A šta je stvarno bilo onih sat vremena iza zatvorenih vrata?

To ni danas ne zna niko. Mujo kaže da su jeli smokve. Fata kaže da su popravljali tereziju. Unuci kažu da nena uvijek namigne kad prođu pored sedmog dućana.




Neke brave se otključavaju. Ali neke priče je bolje ostaviti zamandaljene. Slađe je kad čaršija ne zna sve.



Ibro je završio sa satom. I dalje kasni 7 minuta. Kaže: „Tako treba. Da nikad ne znaš jesi li zakasnio ili poranio. Ko u sevdahu.“



Kažu da je Himzo ovu pjesmu pjevao drugačije kad je bio sam u sobi. Tiše. Kao da se smije između stihova. Možda je i on čuo ovu verziju.




A možda nije. Čaršija će svakako ispričati svoju.

Pročitaj i Bosansko Kolo i Armani Cipele