Pokosi, Azeme, pokosi — pa makar se džehenem otvorio

Nikad ne kosi sam u podne.

Ne zviždi kad sunce ubija.

I ako cvrčak zašuti... ne saginji se da vidiš šta je.

Naši stari su govorili: Ne počinji što ne misliš završit’. Nisu rekli zašto.

U svakom bosanskom selu imaš tog jednog čovjeka. Ne boji se ni vlasti, ni bolesti, ni metilne rakije od komšije Sulje. Kod nas u Zivićima to je Azem Gota.
Azem kosi od ’82. Ruka mu je tvrđa od direka, a živac kraći od fitilja. Kad mu kažeš "Azeme, vruće je", on kaže "Vruće je u džehenemu, a ja još nisam tamo."

Srijeda, 23. juli. +42 u hladu. Hlada nema.

Njiva na kraju sela, ona što graniči sa starim mezarjem. Korov do pasa, cvrčci se raspali od vrućine, čak ni muhe ne lete. Samo Azem i ručna kosa. Bez majice neće — "da ga trava ne izgrebe". Logika Gote.
Kosi on. Korak, zamah. Korak, zamah. Znoj mu već napravio mapu Drine po leđima. 
Na pola njive nešto šušnu.
Azem stane. Obriše čelo rukavom. Opsuje tako da su  dvije vrane graknule i odletjele.  
"Il’ je zec, il’ je zmijurina, il’ je ona moja sakrila pivu u travu pa sad čeka da me sunce strefi."
I nastavi. Jer kod Azema je pravilo: ne ostavljaš red nepokošen. Ni za živu glavu. A pogotovo ne za mrtvu.
Korak. Zamah. Korak. Zamah. 
Dođe on do tog mjesta.

I onda se desilo.

Prvo tišina. Ne ona seoska tišina. Ona druga. Kad prestaneš čut i vlastitu krv u ušima.
Cvrčci — muk.  
Vjetar — stao.  
Čak je i sunce, koje je do maloprije pržilo k'o rernu, nekako... ustuknulo.
I nebo iznad Azema postade hladno. Ali ne k'o kad udari hlad. Nego hladno k'o grob u januaru. U sekundi mu se koža naježila, a znoj mu se sledio na leđima.
Azem diže glavu. Kosa mu ostala u zraku. Pogleda gore, pa dole u travu.
Nema zeca. Nema zmije. Nema pive. 
Ima rupa. Crna, savršeno okrugla, k'o da je neko burgijom probušio zemlju. I iz nje puše. Ali ne vjetar. Puše nešto što miriše na mokru ilovaču i strah. I na psovku. Njegovu psovku. Iz ’93, kad je izgubio krov, ali nije izgubio kosu.
Rupa uzdahnu. I reče njegovim glasom:  

"Azeme... što ne odmoriš malo..."

Azem spusti kosu. Polako. Zapali cigaru na +42. Povuce dim, pogleda u rupu k'o da gleda poreznika.
"Slabo si se ti meni najela, čim si po ovom kijametu morala izać’ da kosiš sa mnom", reče on rupi. "Vruće tebi dole, a? Pa reko’ da malo luftiraš?"
Rupa zašuti. Čak se i hlad povukao metar nazad.
"Da ti nešto kažem", nastavi Azem i otpuhnu dim pravo u nju. "Ja sam sa ovom njivom počeo u 6 ujutru. Završit ću je do podne. A ti ako misliš da će Azem Gota ostavit’ pola posla zbog promaje iz Ahireta, grdno si se prevarila."
Pljunu pored rupe. Ne u nju — pored. Ima i Azem nekog reda.
"I kad se vraćaš nazad", doda dok je dizao kosu, "ponesi mi onu pivu što mi je žena sakrila. Znaš ti gdje je. Sve ti znaš."
I nastavi kosit'. Korak, zamah. Korak, zamah. 
Rupa se zatvorila sama od sebe. Kažu da se i džehenem boji nedovršenog posla i seoske sramote.

Pouka?

Ne boji se Bosanac onog svijeta. Boji se da ga komšija vidi da je ostavio njivu na pola. Boji se da mu punica kaže "lijen si". Boji se nedovršene kafe, nepokošene trave i da ga pretekne rok.
Karakondžule? Osjene? Ma bježi.  
Pravi bosanski horor je kad ti neko prekine usred posla. E to je već za sikiraciju.
Azem je taj dan pokosio njivu, popio pivu koju je "slučajno" našao u hladu ispod međe, i otišao kući na ručak.  
A rupa? Rupa se više nikad nije otvorila u Zivićima.  
Priča se da je tražila lakši teren.

Pročitaj i  KAKO SAM NOSIO PRIKAZU KUĆI