Zašto dva vojnika 50 godina čuvaju klupu u kasarni

 

Štaaa?! Pa zar se ona boja JOŠ NIJE OSUŠILA?!

Znate ono kad u firmi naletite na neko pravilo koje niko ne konta, al’ svi ga poštuju “jer se vazda tako radilo”? E pa, izgleda da ni naša vojska nije imuna na to. Samo što se kod njih ne radi o Excel tabelama, nego o klupama.

Novi komandant, pukovnik Suljo, tek stig’o u kasarnu "2. korpus" u Tuzli da preuzme komandu. Raspakova’ se, popi’ kafu  kod zastavnika, i hajde da obiđe raju i vidi gdje je šta.

Prošeta on kroz spavaone, zaviri u kuhinju gdje tetka Zilha pravi grah od koga zamirisa pola Tuzle, prođe kroz administraciju gdje Mujo igra pasijans i folira da kuca izvještaj, obiđe poligon i onu pustopoljinu iza što je dobra samo za korov i paintball vikendom.

I tako šeta kad ima šta vidjet: dvojica vojnika, Fadil i Mirso, utegnuti ko za 25. novembar, stoje mirno kraj neke klupice iza magacina. Niđe veze s vezom.

Pukovnik Suljo prilazi, obrve podig’o:

Vojnici, raport!

Fadil, gospodine pukovniče! Mirso, gospodine pukovniče!

Fadile sine, šta vi to radite ovdje?

Gospodine, naređeno nam je da čuvamo ovu klupu, gospodine!

A ko je naredio, života ti?

Gospodine, prošli komandant, gospodine. Napravio stalni raspored da vazda budu dva čovjeka na straži. To ti je, gospodine...  tradicija jedinice.

Tradicija jedinice, kažeš? Ma hajde. Nastavite, vojnici.

Razumijem, gospodine!

Vrati se Suljo u kancelariju, srknu kafu, al’ mu đavo ne da mira. Kakva ba klupa, kakva tradicija? Uzme on telefon i zove prošlog komandanta, onog Avdu.

Halo Avdo, de mi reci, što ste čuvali onu klupu iza magacina?

Ma ne znam ti ja, Suljo, majke mi. Kad sam ja doš’o, već su je čuvali. Rekoh, valja tako, pa samo nastavih. Pitaj nekog starijeg.

Suljo kopa, zove, lista one požutjele sveske iz arhive, sve dok ne dobi broj od jednog dede, 103 godine, brigadni general  Osman. Komandov’o ovdje još kad je Tito dolazio u posjetu Tuzli.

Dobar dan, je li to general Osman?

Jeste, sine... jedva se čuje deda... Ko je to?

Izvin’te što smetam, generale, al’ vi ste komandovali ovom kasarnom od '76. do '82?

Jesam, jesam... A šta treba?

Ma zanima me jedna stvar, još od vašeg vakta. Ima raspored da dva vojnika u paradnim uniformama stalno čuvaju jednu klupu kraj magacina.

Tajac na telefonu par sekundi. Onda deda, onim drhtavim glasom:

Štaaa?! Pa zar se ona boja JOŠ NIJE OSUŠILA?!

Poenta?

I tako ti mi često u životu čuvamo "ofarbane klupe". Procedure koje više nemaju smisla, papire koje niko ne čita, sastanke koji traju još od '89, i pravila koja su nastala jer je neko jednom davno rekao "ne diraj". 

Nekad stvarno valja stati, pogledati oko sebe i pitati: čekaj, a što mi ovo tačno radimo?

Jer ako ne pitaš, možda će i tvoj unuk 2076. čuvati neku klupu... a boja se osušila još prije 50 godina.

Imaš i ti svoju "ofarbane klupu" na poslu? Piši u komentare - da se svi zajedno nasmijemo. I zapitamo.

Pročitaj i ovu zastrašujuću priču...Kako sam nosio prikazu kući