Otišao kupiti šerpu, vratio se sa ženom

Mislio sa.m da idem samo po ekspres lonac. Nisam znao da ću kući donijeti i razlog da ga svaki dan koristim

                                                             

Guram četvrtu deceniju, a život me vazda baca tamo gdje nisam planir'o. Mekan k'o duša, a u glavi i

rukama kompjuteraš. Vazda sam kont'o: gdje ja fulam?


Previše osjećajan? Jesam.
Volim sijelit' i pričat' o hrani?
Kuhinja mi je mehlem, a sarmu savijam k'o da ću na takmičenje? 


Jednom sam na spoju kren'o dušu otvorit' o sarmi. Kako list mora bit' k'o duša tanak, a meso da se raspada kad ga takneš viljuškom. Ona samo prevrnu očima. Čekala je da joj pričam o kakvom BMW-u il’ o kafićima. Tad sam halalio. Rekoh sebi: ostaću sam, k'o prst. Samo ja, moje šerpe, začini i prazne stolice za sofrom.

Kren'o po grah, a naletio na belaj

Bio je lijep dan, a meni u glavi samo jedno: grah za narednu heftu. Stari ekspres lonac mi rikn'o. Službeno je preselio na ahiret nakon deset godina vjernog krčkanja.


Pravac robna kuća. Odjel s kuhinjom . Sve se sija: šerpe, tepsije, tave. Ovdje sam beg. Pipkam, mjerim, već zamišljam kako grah cvrči u novom loncu k'o u matere.


I taman kad sam uzeo onaj najljepši, blistav ko tek opran, bacim oko malo dalje. Odjel s alatom. I tu belaj.

Ja držim šerpu, ona bušilicu — pa ti vidi

Stojim ja s ekspres loncem u ruci. Simbol kuće, tople čorbe, “vidi me, ja sam domaćin”. A tamo ona.


Visoka, ne haje živa. Kosa svezana na brzinu, pramenovi popadali, na obrazu trag prašine. U ruci bušilica. Zuri u specifikacije k'o da uči hatmu. Nimalo se ne šminka da bude kakva lutka. Al' baš zato — prava. ljepotica.


Ja i lonac.
Ona sa bušilicom.
Pa de ti meni reci da to nije Božije davanje i sudbina.


Pogledamo se. Njene oči bistre, pametne. Spusti pogled na moju šerpu. Sekund šutnje... i onda prsnu u smijeh. Al' ne da me sprda. Nego onaj pravi, od srca, što odjeknu po cijeloj Fisovoj hali. I ja se nasmijah. Prvi put da ne glumim frajera. Samo se nasmijah, k'o insan.

Ona šarafi, ja motam — i sve štima

I eto tako krenu.


Ja, meraklija za kuhinjom. Krompiruša da prste poližeš. Zimi sarma, burek da se razvlači k'o harmonika.
Ona, Sara. Zna sve što treba zašarafit', zakucat', probušit'. Popravi česmu dok ja još tražim francuski ključ.


Moja mekoća i njena preduzimljivost legli k'o budali šamar.
Ja isprobavam janjetinu ispod sača, ona mi montira police za sve one kuharice što vučem k'o hareme. Kuća nam miriše na vruć somun, a nekad i zapraši od bušenja. Ma milina, da te Bog sačuva.

Poenta za sve nas što “nisu po kalupu”

Mislio sam da ću ostarit' sam, s mačkom i šerpom. Kad ono, dobih havu u dvoje.


Srodna duša se ne traži samo po kafanama uz kahvu. Nekad je nađeš između rafova s loncima i tiplama.


Ne pita se ko drži lonac, a ko bušilicu. Pita se ko će se s tobom smijat', a ne tebi. Ko će skontat' da tvoja nježnost nije mahana, a njena bušilica nije atak na tvoj muški ego.


Fazon je u merhametu i poštovanju. Ja motam sarme, ona buši zidove. Ja smirim, ona potegne. I sve radi k'o singerica.

Zato, narode moj:

Ako te još nije strefilo — možda samo gledaš na pogrešnom odjelu.
Prošetaj malo. Do alata, do suđa. Al' srce drži otvoreno.
Jer ljubav ne gleda jel' muško plače kad zamiriše sarma, il' žensko zna promijenit' gumu.

 Gleda imate li hajra jedno za drugo.